Мислила сам да ћу бити учитељица, али постоје животни позиви који одаберу човека. Када сам дошла до раскрснице где се налазе средња учитељска и средња медицинска школа, одлучила сам да упишем ову другу. Имала сам осећај као да ме је Бог усмерио на прави пут, јер га сама нисам видела, прича Милена Тадић, једна од омиљених медицинских сестара из Здравственог центра Шабац.
Несуђеној учитељици, испоставиће се, била је то пречица до дечјих срца. Али не да их кроз генерације води од срицања слова до првих правих знања, већ да се бори за њихове животе. И тако 44 године. Толико је Милена Тадић провела на Дечјем одељењу. Не постоји ништа тужније од патње детета. Нити већег очаја када су све могућности да се болест победи исцрпљене.
– Медицинска сестра на педијатрији је најтежи посао. Дође нам дете у тешком стању, висока температура, вене танке као кончићи, не можемо да пласирамо канилу. Сјатимо се колико нас има, мокре до голе коже, само мислимо о томе да се детету што хитније помогне. А онда га изгубимо. Не постоје речи утехе за родитеље, па плачемо заједно. На то се никада човек не може навићи – прича Милена, која је на овом одељењу донедавно била и главна сестра.
Ниједног тренутка није осетила страх. Чак ни у првим данима по запослењу. Тајна је, открива нам, да се до танчина следе упутства лекара, да се не брза и да се не дозволи да пажња попусти. То увек говори младим колегиницама. И учи их како да из једног погледа сазнају да ли је малом пацијенту лоше и шта све могу у тренутку да учине ако му се стање погорша.
– Медицинској сестри на Дечјем одељењу потребно је најмање годину дана да се обучи за рад са болесном децом. Мора да запиткује лекаре и старије колегинице о свему, да се у потпуности посвети. Овде нијансе одлучују. Када погледам уназад у свој радни век, морам да признам да сам задовољна собом. Рекла бих да нисам изневерила ту тајанствену силу која ме пре скоро пола века усмерила. У пензији ће ми недостајати сва ова драга лица, наши разговори, шале и сви предстојећи дани у којима нећу бити са њима – закључује Милена.
О старијој колегиници, на Дечјем одељењу говоре да је била стуб ове службе. Јасмина Лазић, Миленина наследница на позицији главне сестре, истиче да је све увек било лакше када је искуснија колегиница ту.
– Све што сам научила о послу главне сестре, научила сам од Милене. Преузети такву одговорност од ње није било нимало лако. А сада ми је још теже што одлази. Желим јој да у здрављу што дуже ужива у пензији и хвала јој на свему што је учинила за сваку од нас и за сваког пацијента – каже Јасмина Лазић.
Тугу због растанка нису криле ни најмлађе медицинске сестре.
– Милену сам увек гледала као стуб наше службе. Од ње смо увек имали подршку и осећали сигурност када је ту. Њено искуство много ми је помогло од првог дана и могућност да у сваком тренутку могу да јој се обратим и тражим савет, чак и када није на послу – каже Мирјана Петковић.
